POTRESNO SVEDOČENJE: Zaklaše mi ustaše tek rođenog sina, jedva da je šest sati gledao ovaj pogani svet

21 aprila 2015

 

budo-020.Dussan Vujanovich - ovdje me pogodilo..

Juna 1990. godine u Čelebiću sam zapisao i ovo:

Škola u Čelebiću, jedno od gubilišta na kojemu je do punog izražaja došla sva bezumnost, bestijalnost i svirepost ustaškog pokreta, i danas stoji kao i onih krvavih julskih dana 1941. godine kada je u njoj i pred njom na najbezdušniji način umoreno blizu četiri stotine Srba iz ovog lijepog sela, uglavnom nejači, od tek rođenog djeteta do ubogog starca. Ništa se nije promijenio sem što su zidovi omalterisani i okrečeni i krov promijenjen. U njoj i danas uče đaci, ali, na veliku žalost i sramotu, ne uče najvežniju lekciju, onu koju bi morali naučiti čim prekroče prag ove uklete kuće.

Nigdje nema nikakvog zapisa, nikakvog znaka šta se to tu dogodilo prije bezmalo pedeset godina jer je nekome očigledno bilo mnogo stalo da se ta velika sramota i grijeh hrvatskog naroda prikrije i zaboravi i dokazi zločina uklone.

(Škola u Čelebiću je tokom Drugog svjetskog rata izgorela. Poslije rata je obnovljena, ali bez bilo kakvog biljega koji bi podsjećao na jezivi zločin koji se odigrao u njoj. U najnovijim ratnim sukobima devedesetih godina prošlog vijeka, ova sumorna i okrvavljena kuća je ponovo razorena. Zidina je već zarasla u korov i tako će vjerovatno za sva vremena nestati i tragovi svega što se ovdje odigralo na Ognjenu Mariju 1941. godine i dan-dva ranije,prim.B.S.).

Nijesu, međutim, uspjeli da uklone i ućutkaju živog svjedoka i očevica tog pokolja.

Kuća sedamdesetogodišnjeg Dušana Vujanovića je tik uz školu, tamo gdje je bila i prije pedeset godina, ni dvadesetak metara od ćoška do ćoška. Dijeli ih samo put.

Suvonjavi starčić, inače krepak i vatren, o strahotama koje je gledao pred školom, o svojoj stravičnoj ličnoj, porodičnoj tragediji govori smireno, pribrano kao da se sve to tu njega ne tiče:

„Rat i prevrata me zavati u vojsci. U Škofjoj Loki, u Sloveniji. Uprav, kapitulacija me zatekla na Triglavu. Odatle sam ti sve dovdika pješke. Dvadeset i pet dana.

U Ljubljani me uhapsilo, vojsku hapsi sve redom i trpa u logor. Iskočim ja nekako iz žice i uletim tu blizu u neku kuću. Tamo samo jedna baba. Zakumim ja, ako zna boga i svetog Jovana, da mi da kakvo civilno odijelo. Bi ona gotova, bome, te meni civilno odijelo, odjenu me od glave do pete. Ostavi joj ja sve vojničko pa put pod noge, sve po strani, od zaklona do zaklona, više noću nego danju, i žedan i gladan, izbi ovdinak nekako uoči Đurđevdana.

Imao majku, Milicu, i pet sestara — Boju, Bosiljku, Jelku, Milku i Anđu. Bio i oženjen — Stoja nesrećna, da prostiš, bila noseća. Otac mi još davno otišo na rad u Belgiju i rat ga tamo zatekao.

Ne bi za dugo, izbi naredba ustaške vlasti da svak preda oružje i što god ima od vojničke opreme. Ja nit što imam, nit se javljam. Eto meni patrole. Vode u postaju. Bila ovdinak u kući moga strica, pokojnoga Nike Vujnovića. Daj oružje i opremu! Nemam! Imaš, nemam…

Bog zna šta bi i kako sa mnom bilo da se u zlo doba ne sjetih da sam one noći kad sam došao na cesti srio Nika Križana, zvanog Vržina, seljanina tu moga, Hrvata.

Brže oni patrolu za njega. Bome on tu bi čovik, kaza: jes brate, srio sam ovoga čovika na cesti kod Matkovića kuće u ponoći, eglendisali smo malo i na njemu niđe ništa vojničko nije bilo…

Puštiše me, ali ja opet ništa se ne razumam i na zlo ne mislim koliko na lanjski snijeg. Radim, trčim, valja toliko usta ranit…

Tu dolika u polju ja i još dvojica kosimo žito. Itamo da ugrabimo priđe svetaca Ognjene Marije i Svetoga Ilije — vele ne valja o žitu raditi na te svece. Eto mi jednoga rođaka staroga, Vasa Vujanovića:

— Ajde, jebem vam žito, pušćite neka ga đavo zoblje, no se sklanjajte i bižite kuj znate — nas nema…

Mi brate, što jes jes, začudismo se šta čovik zbori — ne vjerujemo da se narod može klati. Poslušamo ipak, napuštimo sve i dođemo kući.

Bome, primicalo se užinje doba, tako oko pet sati pred veče — eto goni ljude i ovdikar pored kuće u školu. Ja se bio sklonio, ali sam bio toliko glupav i ubijeđen da im neće ništa pa lijepo izađem i iđem sam pravo u školu — njima u ruke.

Ljudi su pojedini, bome, bili svjesni: ne valja, rekli odma i podizali se da udare na stražare — u jedno doba bio samo jedan stražar. Ali, bio tu jedan čovik koji je bio putar pa je on sa ustašama bio dobar i računao je sigurno da će njega pušćat, da neće njega ubiti. Pero Kravarušić se zvao. Zborio: ako vi išta krenete ja ću odma javiti straži…

U neko doba eto na vrata jedan ustaša. Marko Bilić iz Ljubunčića. Gleda po onoj učionici pa kad me ugleda viknu:

— Vujanović!

Ustanem ja. On mi rukom daje znak da izađem. Mislim ja sad će mene tuć. Izgoni ljude, brate, pojedine pa ubije boga u njemu i opet ga vraća nazad.

On jok. Priđe. Pruži mi kutiju da zapalim:

— Dušane — kaže — ajdemo u kuću.

Dođosmo ovdinak. Majka mi pokojna, bome, sirotinja bila, ali pričuvala jednu pršutu za priliku i stidna nenadna gosta. Izreza, nađe se i čaša rakije, i mi tako sjedimo.

Nijesmo se pređe poznavali nego tek otkako je skoro došao u Čelebić. Ja radim tude na njivi ili livadi, on naiđe, zapalimo, proeglendišemo i tako se nekako sprijateljili. Veli on meni:

— Dušane, ako ujutro dođu mala kola iz Lijevna, neće biti dobro, a ako ne dođu, moglo bi biti nešto…

Ujutro ja gledam na prozor: eto cestom niz Barjak od Lijevna po zori zadimiše mala kola. Marko doleće:

— Dušane, oblači ženske aljine i sklanjaj se iz kuće kud znaš i umiješ!

budo-017.Obnovljena sskola u CCelebichu (snimljena 1990.)Navučem ja na brzu ruku nekakve rite, iskočim iz kuće pa evo ovdika odma pored kuće, bila velika trava i nekakva zova — uvučem se taman tu. Marko me vidio i besprimjetno mi rukom daje znak da se još bolje sakrijem.

E, dragosti moja, šta sam ti se već otole jada nagledao! Nekako iza podne, biće o ručkovnome dobu, počeše ljude izgonit iz škole i redom vezat. Prvo žicom pa poslim velikim debelim konopima, sve po dvadestinu-tridestinu u jedan vez. Mnozina, bome, krvavi i nagrđeni — tuklo unutra, cio dan se čula galama, udaranje i zapomaganje. Bilo i pucanja, nekoga su i ubili ko se usprotivio i ne dao tuć.

Krenuše. Obrnuše ovdikar gore uz Vodnik put Klanca, a po selu nastade piska i koevitez. Počeše dogonit nejač. Ukstile patrole i samo gone i pune školu.

Moja Stoja, zlosretnjica, da li od strave ili tako bi suđeno, uru prije toga počela da se porađa, da prostiš. Doviknu mi majka ili neka od sestara krijomice.

Ponađujem se da bi Marko mogao zaštiti moju porodicu, da neće barem Stoju dirati.

Ne bi tako. Po prilici, Marka niko nije ni pitao nego u suton uletiše nekolicina kao vuci i u moju kuću.

Majka kumila, maramu skidala da bar Stoju ostave. Jok! Izvukoše, vidim, i nju i zajedno s majkom i sestrama odvukoše u školu.

E, šta se tu poslim do zore radilo, bog će ga dragi znati! Nema svijetla, ali misečina, dobro se vidi ispred škole.

U školi svu noć ne prestaju lelek i kuknjava. Vidim, izvlače mlade žene i djevojke i odvlače ih za kosu u drvaru pored škole ili nekud iza drvare ispod onih oraha. Ne poznajem spram miseca lica ni onima koje vuku ni onima koji i’ vuku, ali vidim da se nijedna od onih koje su odveli ne vraća. Čuje se tamo za nekoliko zapomaganje pa kad prestane, krvnici se vraćaju i vode druge…

Za godinu je poslim u drvari i na granam okolo bilo iščupane ženske kose, neraspletenih pletenica da si mogao grabljama plastiti. Vezali im kosu za grede u drvari i za grane oko drvare i tako i’ silovali. Poslim su svaku poklali i pobili krampovima, ašovima, sikirama — u drvari je krv bila zaplivala do praga…

Kad svanu eto pred školu petera konjskih kola. Sve moje komšije, brate, kočijaše. Božo Rimac, Niko Barbarić, Pero Gelo, Mate-Markica Rimac i ne znam koji bi peti nako da te lažem. Oni voze kola a svi drugi uz njig, pomažu — Stipe Popović, Vlatko Rimac, Mate Pašalić, sin mu Petar, — ma nema ga, bome, koji nije. Vidio sam, brate, Ila Pašalića kako donese bradvu od kuće da njom siječe…

Pred školom, ondika pravo pred vrata, gledam ja, najprije pobiše četiri jaka koca, vako, dva desno, dva lijevo. Onda sa strane prikovaše daske i napraviše onaj sokak, širok može biti jedan metar i dugačak jedno tri metra.

Izvedu onda iz škole po jedno desetoro ili već koliko može stati u onaj sokak pa im raspale iz mitraljeza u pleći…

Odatle redom trpaju na kola, baš ko snoplje. Ima i’, bome, i živih, koprcaju se u mukama i jauču, ali se više niko ne stara da im muke prekrati i da ih žive ne zakopavaju.

Drugi izvode i kolju pred drvarom bradvama i sikirama. Na nekakvom velikom panju na kojemu su cijepana drva odliću glave, baš ki glavice kupusa.

Kolju i ubijaju i unutra u učionicama one koji neće da izađu. Kukanje i jauke nadjača po neki pucanj ili kratak rafal iz mašinke. Unutra su pobili najviše djece.

Kad napune kola, voze prema Barjaku. Tamo vidim čekaju drugi da istovaruju i zakopavaju. Markica Rimac vozi prva kola i sve podvriskuje na konje i pjeva kao da vozi šenicu sa guvna…

U neko doba izvedoše i moju familiju. Naprijed majka. Iđe, brate, nekeko ponosno kao da su je pušćili da ide doma. Za njom sestre, kukavice, vrište do neba se čuje, pa Stoja, prigrčila nešto u travezi — jedva se drži na nogama. Poslim sam doznao: ona se, mučenica, u školi porodila ispred zore. Muško je bilo…

Zaklaše i njega, a samo šes sati ovaj pogani svit gledalo…

Dva dana sam poslim tu još ležao, skamenjen i ojađen. Okamenio se, ni žeđi, ni gladi, ni žalosti — kamen, kamen studeni i to ti je. Pregorio, brate, nekako odjednom, suze nijesam pušćio. Presušile, dragosti moja, ko da ih nikad nije ni bilo. Gledam, komšije izgone blago iz moje štale, iznose što se iznijeti more iz kuće i svejedno mi, baš ko da je tuđe…

Onda progovori inat, mržnja, šta li, i diže me. Noć. Bih da se izvučem i prebjegnem dolika preko ceste, ali dočekaše straže, sve jedna do druge. Krenem k planini — tamo ih još više. Oklopilo sa svake strane, a misečina prokleta, vidi se na puškomet — baš ki u podne.

Kad odolje muka, ja opet naivan, zaputim se prvome komšiji, Rvatu, Stipi Popoviću. Vidio ja šta sam vidio, a opet ne virujem. Pređem nekako preko žita i obnoć se uvučem u njegovu štalu i zaspem na sino.

Svanulo. Evo Stipine žene Maše:

Mašo, ako znaš za boga, donesi kap vode i malo kruva, nijesam evo tri dana ništa na usta turio — zborim joj ja i molim da nikome ne kazuje za me.

— Dobro, dobro, sad ću ja — veli ona i žurno izađe.

Čekam ja i nadam se kruvu i vodi, kad umjesto Maše eto dvojice s puškama! Mate Pašalić i Gandžo Rimac.

Kreći!

Krećem, ja šta ću.

ustaski_zlocini 6Gone me knezu Niki Križanu. On veli da me gone u stanicu. Prati me samo Mate Pašalić i ja se sve nadam da ću uvatiti zgodu i umaći ili ga razoružati. A evo šta me vidiš, u taj zeman se po jednoga nijesam plašio u ruke. Poslim mislim: šta i da ga razoružam kad su ustaše na svakoj strani, sve ti je džaba da moreš letit.

Dogna me prid kuću dobroga Ivana Pašalića. Sretoše nas tu dvojica i nama repetiraše puške da me ubiju. Iz Ivanove kuće izletiše dvije žene pa pred puške — zakumiše da me tu ne ubijaju. Poslušaše za čudo:

— Pa, dobro, nemojte ga tu tući, neka im bude, nego ga gonite i sastavite sa onom trojicom pa potucite sve zajedno — reče jedan koji se, po prilici, nešto pita.

Sa mnom u štalu Luke Vujanovića. Tu odista zatvorena još trojica — Pero Vujanović, brat mu od strica Niko i rođak Marko Vujanović.

Pritvoriše vrata. Pero ugrabi i ispe se gorika di se sino trpa. Kad se vrata ponovo otvoriše i ona dvojica ustaša uđoše, nama pitaju kamo onaj četvrti. Mi ćutimo.

Nas trojicu onda postrojiše jednog za drugim. Ja prvi do vrata. Opali jedan metak. Što jes jes, nijesam ga, bome, ni čuo samo sam osjetio kako me neka vrela igla ubode za lijevu plećku.

Padoh ničice kao snop. Tako i ona dvojica ispred mene. Marko se previja i ječi, sa dušom se bori. Nas dvojica ništa. Jedan od oni ustaša priđe i poče da nas gura, da vidi da koji nije živ:

— Ma, biži, jebi im mater srpsku, vidiš da su gotovi… – zbori onaj drugi.

Utoliko je Pero odozgora iskočio kroz nekakav prozorčić napolje i nadao bižat. Mili bože da ti je to bilo čuti: to pušaka i drugog oružja što je bilo u selu puca na njega, trešti, zaratilo se, ali ga ne pogodilo, umakao nekakvim čudom.

Za Petrom poletiše i ona dvojica naših dželata. Guram ja Niku, on ranjen još lakše od mene — prošlo mu zrno samo kroz mišicu. Marko, kukavac, ište vode. Iziđem ja pa uz nekakve basamake kad eto ona drvena vučija puna vode. Tu i bukara, te ja zavati punu i donesi mu, ali vidim on ne može ni vode — pogodilo ga na bubrege…

— Braćo, bižite, bižite kud znate, ja sam gotov — prošapta i razdvoji se sa dušom.

Nema više čekanja. Niko i ja naprijed. Od omora do omora, od zaklona do zaklona, nekakvim čudom se izvukosmo. Prezdravismo, priključili se partizanima i život krenuo dalje.

Prošlo nekako misec, dva li dana. Vratio se ja kući — pećini. Podne. Ja prilegao u ladovinu tu ispod jednog oraha i san me prevario.

Neko me budi. Pogledam: Marko Bilić! Raspitao se, čuo da sam pretekao i vratio se kući i eto ga došao da me vidi.

Idemo u kuću — kuća prazna, goli zidovi. Pričamo malo. Ne pita mnogo — zna sve kako je bilo. Veli da on nije niti ima sile da ga nagna da okrvavi ruke krvlju nedužnih.

U jedno doba on se maši rukom u džep, izvadi nekakav zamotuljak i veli:

— Evo, ovo ti je poslala mati…

Unutra tri hiljade dinara i majčin srebrni prsten.

Nekako baš uoči klanja otac poslao iz Belgije te tri hiljade. Kad vidla da se zlo sprema ona i gurnula u njedra. Znala ona nama šta će biti pa u školi skinula prsten s ruke te njega i te pare gurnula Marku u džep:

— Eto, ako mi Dušan pretekne, podaj mu, a ako ne pretekne, neka ti je prosto — da nas spomeneš…

Saznao sam poslim da su dobroga Marka Bilića isto ustaše zaklale i da mu je, pričalo se, u njedrima nađena skrivena partijska knjižica komunista…“

Život je potekao svojim tokom. Tačno godinu dana nakon pokolja u kojemu je sve izgubio, Dušan Vujanović se ponovo oženio. Ružom Lalić iz Rujana kojoj je takođe gotovo sva porodica završila pod ustaškim nožem. Sinu kojega je ubrzo dobio dao je ime Marko…

* * *
Ovom nesrećnom čovjeku kojem se smrt tako zlosudno rasprtila na kućnom pragu tog krvavog proljeća 1941. godine, nije se dalo da bar staračke dane provede u spokoju i zadovoljstvu. Najprije mu je u punoj mladosti i snazi umro sin Marko, nada i uzdanica, ali starac ipak nije klonuo, čak ni kada je olujne ratne 1992. ili 1993. godine morao sa porodicom da bježi i spas traži u Banjaluci. Uzdao se i svu nadu polagao u unuka, Markovog sina Željka, mladog studenta, koji je pošao na školovanje u Novi Sad. No, sudbina – guja potajka, ponovo se prikrala i ojađenom Dušanu Vujanoviću iskopala i to jedino oko – Željko Vujanović je poginuo 1996. godine u saobraćajnom udesu u Novom Sadu; dok je izlazio iz gradskog autobusa na njega je naletjelo vozilo kojim je – kakve li ironične slučajnosti – upravljao neki Hrvat i na mjestu ga usmrtilo…

Nedugo potom, smrt se smilovala i prekratila muke i Željkovom napaćenom djedu Dušanu…

Zahvaljujući dobroti autora, preneseno iz knjige:
Budo Simonović: „Ognjena Marija Livanjska“

(Jadovno.com)

ПОТРЕСНО СВЕДОЧЕЊЕ: Заклаше ми усташе тек рођеног сина, једва да је шест сати гледао овај погани свет

One thought on “Zaklaše mi ustaše tek rođenog sina, jedva da je šest sati gledao ovaj pogani svet”

  1. У Хрватској си од 1918. године мофгао бити Србин који је мртав, покатоличен или протеран. Такве три категорије су прописане. Навршава се 100 година ове године од кад је Ватикан дао овакву директиву за Србе од јадранскога мора па према Београду и Шумадији. Очигледно је да је ватикан успео у намери. Створена је накаква нове независна држава Храватска која је у Другом светском рату чинила злочине који превазилазе границе људског достојанства. По свирепости Усташа, треба се дати и светска мера за свирепост. Имали су и концентрациони логор за малу децу у Другом светском рату, а Јасеновац је логор смрти где су Срби масакрирани најстрашнијим убилачким методама. Мотиви за ово истребљење су добро познати. Међутим, Тито је ове тлочине крио и ми видимо данас да Русија нема представу о злочинима Усташа што нас Србе који смо по природи и карактеру најсличнији Русима, веома вређа и то у прилици када руски државни органи додељују ордење или посебне заслуге хрватским државницима, без икакве обавезе да се они ограде и определе у односу на злочине које су чинили очеви и ствараоци данашње Хрватске. Историјски гледајући, ово су велике неправде и према самој руској цивилизацији и према српском народу. Димензије нашег Рода су толике да и ученим људима није јасно како је могуће да се у толикој мери сакрију знања о нашим коренима, о нашим утицајима, о нашем пореклу и карактеру и насиљу које се вековима над Србима спроводи. Русија,као најутицајнија земља света, свакако мора имати у виду карактер Хрватске, и њених лидера који се не кају зато што славе велике злочине против Срба.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *